Za neke buduće istraživače našeg mračnog doba ostaće ta TV-slika kao metafora jednog propalog društva. Od silnih obećanja, najava privrednog napretka, raznih čuda, aviona i kamiona – na kraju ostade samo onaj kilogram salame u rukama velikog vođe, vizionara, samozvanog spasitelja Srbije, čoveka koji je ubeđen da će ući u istoriju na velika vrata.

Pravni akti imaju prilično strogu, šablonsku formu, a optužnica, recimo, podrazumeva navođenje imena i prezimena okrivljenog, nadimka, imena oca i majke, datuma rođenja, broja lične karte, mesta u kom je lična isprava izdata, adrese stanovanja i zanimanja. Ništa od navedenih podataka ne poseduju pojmovi kao što su “srpstvo” ili institucije Republike Srpske, pa je zato protiv njih nemoguće podići optužnicu. Zato kad Dodik kaže kako se njegova garnitura vlasti bori za slobodu srpskog naroda, on zapravo misli na sebe.

Ima u Srbiji i ljudi koji veruju u prave vrednosti, onih koji zaista drže do sadržaja koji će deca učiti u školi. Ima onih koje krase poštenje, odgovornost, istinoljubivost, pravdoljubivost, trpeljivost, sposobnost kritičkog mišljenja. Ima onih koji misle da je rad vrednost po sebi, da saradnja nema alternativu, da je nasilje neprihvatljivo, da treba činiti dobro drugim ljudima. I svi do jednog su proglašeni izdajnicima, stranim plaćenicima, izrodima, autošovinistima, slučajnim Srbima, neprijateljima srpstva, domicilnim ništarijama.

Naprednjački jurišnici neprekidno najavljuju nove ratove, sukobe i stradanja, stvarajući atmosferu straha i nasilja. Trenutno nisu u mogućnosti da ostvare svoje pretnje, ali nema sumnje da bi u nekoj drugačijoj političkoj konstelaciji bez oklevanja krenuli u ostvarivanje svojih zločinačkih nauma. Nije Vučić svih ovih godina naoružavao Srbiju tek onako, igre radi.

Dušica Sremčević se obraćala institucijama, prijavljivala bivšeg supruga, ali su reakcije nadležnih bile ili mlake i nedovoljne ili potpuno nepostojeće. Pokušaj ubistva sud je mirno tretirao kao nanošenje lakših telesnih povreda, određujući minornu kaznu počiniocu, što je jasna poruka svim nasilnicima u Srbiji. Čak i kad se žrtva ohrabri da prijavi nasilje, čak i kad nasilnik bude osuđen, to po pravilu bude manje od onog što zaslužuje. A događa se i da uopšte ne bude kažnjen.

Činjenica da je ovogodišnja komemorativna svečanost priređena u Prijedoru dovoljno govori da ta manifestacija nema nikakve veze sa pijetetom prema žrtvama. Na tu genijalnu ideju došli su zajedničkim snagama Aleksandar Vučić, Milorad Dodik i patrijarh Porfirije na sastanku u “Vili Mir”, ispoljavajući visok stepen nacionalnog jedinstva. Izbor Prijedora je još jedna manipulacija stradalima, pokušaj da se srpskim žrtvama izbrišu i negiraju bijele trake, Omarska, Keraterm, Trnpolje, Tomašica, desetine hiljada proteranih Bošnjaka i Hrvata, hiljade pobijenih, mučenih, silovanih, zlostavljanih. Po skarednom sistemu – žrtva se žrtvom izbija.

Nisu problem u našim tužnim državama samo politički moćnici koji zatiru slobodu govora kako bi mogli neometano da se odaju otimačini, bezakonju i zloupotrebi vlasti. Veliki problem je i indolentna javnost koja se ne buni previše protiv autoritarnih političara koji građane tretiraju kao srednjovekovne kmetove, a profesionalne i istinoljubive novinare kao neprijatelje.

Lopov koji oseća nelagodu dok krade, ali ne zato što čini nešto nedozvoljeno, već zato što time podržava dominantni sistem vrednosti – retka i neobična pojava. Zaista apsurd nad apsurdima – nađeš se u zemlji u kojoj je besmisleno baviti se sitnim kriminalom kao činom pobune.

Mnogi proučavaoci genocida pisali su kako poricanje nije nešto što dolazi naknadno, već je upisano u sam zločin, planirano je od početka, ono je sastavni deo genocidnog nasilja. Poricanje genocida počinje prikrivanjem leševa, njihovim rasparčavanjem i sakrivanjem u različite masovne grobnice. Današnji negatori genocida samo nastavljaju posao Mladićevih dželata, služeći se drugim sredstvima.

Svakog 11. jula Srbijom odjeluje gromoglasno ćutanje koje narušava ono malo časnih ljudi koji se osećaju odgovorno jer je genocid počinjen u njihovo ime. Svi ostali svojim ćutanjem šalju, kako veli Nenad Dimitrijević, “implicitnu, ali dovoljno jasnu poruku žrtvama: njihovo stradanje nije bilo bitno juče, pa stoga nije bitno ni danas”.

Što je drugde nemoguće i nezamislivo, kod nas je gorka, nesvarljiva realnost. Srpski političari, razni šovinistički udarnici, medijski lešinari i srodne izopačene pojave već decenijama negiraju genocid, izvrgavaju žrtve ruglu na mnoge kreativne načine, vređaju, nipodaštavaju, igraju verbalni ples nad masovnim grobnicama. Nema te gadosti koju zlikovački ljudski um može da smisli, a da je dotična bulumenta nije izgovorila na račun srebreničkih žrtava, da ne citiram sad te izlive moždane kanalizacije. Dodik je otišao korak dalje u dehumanizaciji žrtava

Autoritarni model vladavine u Srbiji ne nailazi na snažniji otpor, opozicija je uglavnom nemoćna, slobodni mediji su na margini, a pojedinci koji se pobune trpe ozbiljne posledice. Prošlo je već 11 godina otkad su se ustoličili, tokom tog dugog perioda postajali su sve bezočniji, pa ne čudi što su se na kraju potpuno razularili. Jedino se osećanjem nedodirljivosti i nekažnjivosti može objasniti ministrovo pravljenje međunarodnog incidenta, bez ikakve potrebe.

Koliko god slučaj Jovanjica bio skandalozan i ukazivao da nam je država do balčaka ogrezla u najcrnji kriminal, u njemu nema mnogo toga novog i originalnog za pažljivije pratioce zbivanja u Srbiji. Dovoljno je setiti se da je nakon 5. oktobra u sefu Komercijalne banke koji je zakupio Resor državne bezbednosti pronađeno 600 kilograma heroina. Kad se na stvari pogleda iz te dijahronijske perspektive, Jovanjica ne izgleda kao izuzetak. Pre će biti da se radi o nastavku stare srpske tradicije.

Nestaće i Aleksandar Vučić, ali će ostati brižljivo negovana autoritarna kultura. Birači su poverenje uvek radije poklanjali demagozima, populistima, onima što su se nudili da građanima teško breme odgovornosti skinu sa pleća. Slatke laži vazda su bile traženija roba od gorkih istina.

Ako ikada dođe do radikalnih promena u Srbiji, ako se iole upristojimo, biće posla za istražne organe preko glave. Srpska napredna stranka je nastala iz Srpske radikalne stranke, a sve je poteklo iz paravojnog, podzemnog, huliganskog miljea, pa je prirodno da predsednik države okuplja oko sebe pretorijansku gardu sačinjenu od raznoraznih osoba koje bi u normalnoj zemlji bile interesantne policiji.

Presuda Stanišiću i Simatoviću pokazuje da ratni zločini koje su počinile srpske snage u BiH nisu bili stihijski, već da su pažljivo isplanirani, osmišljavani i organizovani u Beogradu, na samom državnom vrhu. Radilo se o državnom projektu u koji su bile upregnute sve raspoložive snage, a kreirane su i neke nove, poput zlokobnih paravojnih formacija.

Posmatraču sa strane čitav taj prizor od petka deluje pomalo čudno. Dakle, to je taj svemogući diktator, apsolutni vladar Srbije? Gde su mu pristalice? Ima li neko ko tog čoveka dobrovoljno podržava? Kad ne bi primoravao ljude da dođu na partijski skup, koliko bi ih se dobrovoljno pojavilo? Koliko je onih koji bi došli bez ikakve lične koristi? Par hiljada? Hiljadu? Stotinak? Članovi porodice?

Čak ni najstrašnije tragedije ne mogu da unesu neku promenu u ustaljeni poredak, mehanizam nastavlja da mrvi i melje svakog ko mu se nađe na putu. Suština sistema je nasilje, bagatelisanje ljudskog života i pojedinačne sudbine. Razaračka mašina ne funkcioniše tako od juče, uspostavljena je još devedesetih, a naprednjaci su je samo usavršili, podmazali, zategli šrafove i učinili je još destruktivnijom, pogotovo prema članovima sopstvenog društva.

Nezadovoljstvo raste, a naprednjaci samo pothranjuju osećanja besa i rade u korist sopstvene štete. Ne mogu protiv svoje prirode, to je prosto jače od njih. Mada, svi ti sumanuti postupci, iživljavanja nad žrtvama i ožalošćenima, ruganje bolu, neljudska okrutnost – možda će se jednog dana isplatiti naprednjačkoj bulumenti. Ako jednog dana budu odgovarali za svoja nedela, mogli bi pomenute objave, izjave i statuse mirno da prilože kao dokaz o sopstvenoj neuračunljivosti.