U proteklih godinu dana se pokazalo da ništa nije jasno, da najočiglednije činjenice koje prosto bodu oči ogromnom broju ljudi ne znače ništa, da najelementarniji pojmovi mogu lako da se zamagle, da sve može da se relativizuje, pa čak i agresorski rat sa genocidnim namerama.

Vlast je desnicu negovala, uzgajala, mazila i pazila, a sad odjednom dođe do raskola. Izgleda da je idila počela da se kvari, došlo je do male svađe među prijateljima, sad se takmiče u disciplini “ko je veći putinofil”. 

S obzirom na novu sinergiju kriminala i patriotizma, moralo bi da dođe do nekih sitnih intervencija u starim rodoljubnim parolama. Umesto “Ne damo Kosovo” trebalo bi klicati “Ne damo plantažu”, a nacionalni prkos bi se mogao izraziti pokličom “Ne damo nikom da gazi srpsku travu”. Umesto “Dogodine u Prizrenu”, treba smisliti nešto primerenije realnosti, na primer “Dogodine u laboratoriji”.

Jedina ozbiljna politika bi bila ona koja bi priznala nezavisnost Kosova, suočila se sa posledicama velikosrskog hegemonizma i ogradila se od memorandumskog ideološkog programa. Ako neko smogne snage da krene tim putem, mogao bi da se pozabavi i pitanjem: Da li je Srbija ikada stvarno želela da Kosovo bude u njenom sastavu? Ili već dvesta godina u ovdašnjim ideološkim konstrukcijama Kosovo ima neku drugu ulogu?

Novi versko-nacionalistički poredak traje već decenijama, volšebni preobražaj levičara u gorljive vernike, internacionalista u nacionaliste, dogodio se davno, možda je do sada trebalo na to i da se naviknemo, ali ipak postoji nešto začudno u toj pojavi što čoveku ne da mira. Kako je moguće da se neko jednog dana zaklinje u bratstvo i jedinstvo, a već sutradan polaže zakletvu naciji? Kako se to od ubeđenog ateiste postaje fanatični pravoslavac u rekordnom roku?

Nije bilo nikakvog razloga da se gost iz Rusije usteže i prećutkuje učinke ruske minobacačke kulturne politike u susedstvu, naprotiv. Nije našim državnim činovnicima stran takav oblik međunarodne saradnje, ovi s kojima se susretao mahom su članovi i funkcioneri partija koje su sličnu vrstu "kulturne delatnosti" praktikovale tokom devedesetih godina prošlog veka, a neki od njih su i tada bili na visokim položajima.

Srpski dobrovoljci se bore na ruskoj strani još od prve invazije Rusije na Ukrajinu iz 2014. godine. Nadležni organi im gledaju kroz prste, jer je Srbija odavno ruskokolonaška država, pa im sude kad baš moraju i to krajnje blagonaklono. Viši sud u Beogradu je do početka 2018. godine osudio 28 državljana Srbije zbog učešća u ratu u Ukrajini. Samo četvorica su zaglavili zatvor, a svima ostalima su izrečene uslovne kazne i nalaze se na slobodi.

Pokazalo se da su nacionalisti lažni rodoljubi, jedva su dočekali prvu priliku da izdaju sopstvenu zemlju i narod, a protiv okupatora su se borili oni koji su bili oklevetani kao antisrpski, nenacionalni elementi - internacionalisti i komunisti. Potonji su uspeli da poraze fašiste i njihove pomagače, pa su pola veka držali nacionalizam na lancu, koliko su mogli. Potom je usledila obnova i izgradnja nacionalističkog zloduha, a obnovljena je i stara dobra praksa klanja drugih naroda i povremenog ubijanja nepoćudnih pripadnika sopstvene nacije.

Dok su mobilisani mladići davali život za otadžbinu i ratne profitere, Vučiću je ta ista otadžbina dala stan od 117,5 kvadrata na Novom Beogradu, da mu se oduži za sve zasluge u gušenju medijskih sloboda i cenzurisanju izveštavanja o ratnim događajima, sa posebnim naglaskom na ratne zločine, masovna proterivanja Albanaca, hladnjače i masovne grobnice. Nije to jedina razlika između srpskog i galskog vođe. Za razliku od Vučića, Drmatoriks ne pljačka svoje Gale, ne ponižava ih, ne teroriše i ne tretira ih kao gomilu maolumnika.

Nepotrebno je napominjati da od hemijskog incidenta kod Pirota podobni mediji nisu pravili nikakvu frku. U nedelju, dok se katastrofa događala, većina nije čak ni izvestila o curenju amonijaka i celom jednom gradu koji se našao na udaru opasnog otrova. Kasnije su objavili poneku vest, ali bez preteranog unošenja u čitavu priču. To je sasvim razumljivo. Da su u pitanju nekakve “Kurtijeve cisterne s amonijakom”, lako bi se snašli i vlast i mediji. Na sva zvona bi udarili kako zli Albanci potrovaše nevini srpski narod, dok Evropa i svet to mirno gledaju.

Nepotrebno je naglašavati da svi zastupnici kosovskog zaveta i nebeske Srbije žive na račun građana, i to vrlo udobno, pa je njihova zanebesanost čvrsto utemeljena u ovozemaljskom carstvu. Na mitološkim nacionalističkim pričama počiva džinovska piramida korupcije, privilegija i sveopšte pljačke sopstvene zemlje. Razumljivo je što pripadnici privilegovane elite istrajavaju na pravljenju magle od kosovskih božura, ocila, lažnog patriotizma i imperijalnih težnji.

Nema zime za sumanutu nacionalističku politiku koja je razvalila komšiluk, a Srbiju dovela do civilizacijske katastrofe i nezapamćenog moralnog sunovrata. I kad Vučić jednom zglajzne sa vlasti, sve će se nastaviti po starom, pod sloganom “I posle balvana – balvan”. Kako je krenulo, taj proces truljenja će trajati dok poslednji Srbi ne stanu pod onu poslovičnu šljivu. A i to stablo će na kraju poseći da bi od njega napravili barikadu.

Taman kad je Srbe sa Kosova izveo iz institucija i dijalog vratio na početak, Kurti i nepokorni Srbi mu udariše čarlamu, i to u skladu sa kosovskim zakonima. Ako se pojave neki Srbi s Kosova koji su skloni saradnji s Albancima, koji bi da rešavaju svakodnevne probleme svojih sunarodnika a ne da ih uvećavaju, koji ne pristaju na kriminalizaciju društva i otvoreni su za dijalog, propade velikosrpskim nacionalistima najveća svetinja - Kosovo kao trajni izvor sukoba i večni izgovor za zapuštenost srpskog društva.

Kako običan smrtnik da mirno otvori knjigu pesama i čita čoveka koji je poboden u stih, pa iz te uzemljene pozicije kolokvira sa čitavom istorijom, tradicijom i kulturom srpskog naroda, a pritom je i misleće biće koje grmi na sav glas, i to isključivo o egzistencijalnim pitanjima srpskog bića i žića, jer ga ništa drugo pod milim bogom ne interesuje? Međutim, kad zaroni u dubine prehvaljene poezije, brzo shvati da se našao u plićaku.

Srpsko medijsko nebo odavno je premreženo paučinom ruske propagande, pa je bilo sasvim logično da počne sa radom i portal RT Balkan, lokalna ispostava kremaljske mašinerije poznate pod imenom RT (ex Russia Today). Nisu dovoljne televizije sa nacionalnom frekvencijom, svi tabloidi, razne novine pod naprednjačkom komandom, desetine portala kojima je Vladimir Putin put, istina i život, sad smo dobili i RT Balkan.

Čime je to poverenica ratnog zločinca Vladimira Putina oduševila srpske poete i naučnike? Govoreći im ono što žele da čuju, ono što i sami ponavljaju već decenijama, kako drugačije. Natalija Naročnicka je zborila kako “za samu Srbiju, koja se nalazi na granici delovanja rivalskih geopolitičkih sistema, vođenje nezavisne spoljne politike predstavlja gotovo nemoguć zadatak”. Pod nezavisnom spoljnom politikom podrazumeva se, naravno, podanička odnos prema ruskom diktatoru i sprovođenje njegovih ciljeva na Balkanu kao što su, na primer, destabilizacija susednih zemalja, odbijanje ulaska u NATO, te lažni evropski put.

Svako se služi sredstvima kojima raspolaže: neko sudijskim čekićem, neko tužbom, neko crtanjem mete u tabloidu, a neko otvorenim najavama masovnog pokolja. A svi su spojeni u udruženi zločinački poduhvat protiv slobode govora i mišljenja, protiv istine i činjenica, protiv ljudske ličnosti. Što je sasvim logično – totalitarni um nepogrešivo prepoznaju ko su mu smrtni neprijatelji.

Što bi se čitalac bavio delima velikih drevnih i savremenih mislilaca, to samo zamara mozak, kad može lepo da se opusti i prepusti Šešeljevim zločinima nad ljudskim duhom koji nose nazive “Drogirano panonsko govedo Nenad Čanak”, “Ustaška kurva Aleksandra Jerkov”, “Ustašku ću zveknuti nanu Mariniki Čobanu”, “Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker”, “Podmukli galski picopevac Žak Širak” ili “Smrdljiva gvajanska svinja Mohamed Šahabudin”? Ko bi normalan zavirio u knjigu o aristokratskom radikalizmu Fridriha Ničea kad može da uživa u radikalizmu razobručenog zla pod naslovom “Lažljiva haška pederčina Džefri Najs”? Koga briga za kritiku Zapada u delima Fukoa i Adorna pored Šešeljeve kritike Zapada mentalnom kamom i virtuelnom zarđalom kašikom? Što bi čitalac bistrio “Pohvalu antičkoj filozofiji” francuskog istoričara filozofije Pjera Adoa kad može da uživa u hodajućoj negaciji svake filozofije, mišljenja i sličnih izmišljotina stranih radikalskom nacionalnom biću?

Naprednjački model vladavine zahteva autokratiju, kontrolu medija i pravosudnih organa, netransparentne finansije, široko polje za otimačinu novca iz budžeta i kreditnih linija, kao i građane nesklone borbi za svoja prava. Kad bi hteo da se bori za društvo čistih računa, Vučić bi prvo morao da uhapsi sebe i sve svoje bliske saradnike, a i one malo dalje koji su se na raznorazne načine bogatili na račun građana Srbije, zahvaljujući bliskosti sa vlastima.