Jedna evropska zemlja je napadnuta bez ikakvog razloga, sve ostale države u Evropi stavile su se na stranu žrtve i pomažu koliko mogu, a Srbija je ostala poslednja rupa na evropskom kontinentu, jedini saveznik kremaljskog zločinca Vladimira Putina, uprkos razumu, moralu, elementarnoj humanosti, pa čak i sopstvenim interesima.

Ne samo da Srbija ne želi da zna za žrtve silovanja, već aktivno negira njihovo postojanje, ruga se i njima i svima koji su stradali tokom ratova devedesetih, u čemu prednjače Vučićevi izvođači medijskih radova poput redakcije “Informera” i mnogih drugih. Da je Igor Milošević silovao u nekim drugim gradovima po susednim zemljama, da je silovao žene koje se malo drugačije zovu, za njega verovatno ne bismo ni znali, kao što ne znamo ni za stotine drugih koji su činili ovakve zločine. A prijava protiv njega bi, u najboljem slučaju, skupljala prašinu zagubljena u fiokama Tužilaštva za ratne zločine.

Vučić ide po svetu i – rečnikom Miloševićeve ratne propagande – “širi istinu o Srbiji”. Predsednik se i dalje drži narativa koji ga je odveo među radikale, po kojem Srbija nije učestvovala u ratovima devedesetih, nije bilo agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, nije bilo zločina nad Albancima na Kosovu, Srbija je apsolutno nevina, uprkos milionima dokaza. Na žalost prvog naprednjaka, ceo svet zna da pomenuta paralela nema veze s mozgom, te da se jedino može porediti politika socijalističko-radikalskog režima sa današnjom Putinovom zločinačkom agresijom.

Zgroženost liberalnijeg dela javnosti zbog nadirućeg crkvenog fundamentalizma mogla bi se sažeti u često ponavljanu frazu “crkva bi da nas vrati u srednji vek”. I potpuno su u pravu: srednji vek mnogi crkveni velikodostojnici vide kao zlatno doba. Tad su sve stvari bile na svom mestu, tad je vladao božanski poredak, tad su oltar i tron bili u apsolutnoj harmoniji, a narod obespravljen, siromašan, nepismen i nevoljan da se pobuni protiv svojih tlačitelja.

Takozvane litije za spas Srbije marširaju Beogradom jednom nedeljno i već su narasle na nekoliko desetina hiljada učesnika. Zapravo nije reč o verskoj procesiji, već o političkom skupu i to protivustavnom. Njihov osnovni cilj je diskriminacija drugih, ukidanje Ustavom zagarantovanih prava, demonstracija moći jedne grupe zadrtih desničara koji bi čitavom društvu da određuju pravila življenja, ne obazirući se mnogo na zakone države Srbije.

Premudri Aleksandar Vučić, Bog mu svako dobro dao, već priprema odgovor na podli podrivački štrajk krava koje odbijaju da daju mleko. “Alo” je pribegao strategiji negiranja stvarnosti, to im je uža specijalnost koju vežbaju već godinama na svim mogućim temama. Oni su obišli jednu i po radnju, slikali pune rafove s mlekom i utvrdili da tajkunski mediji lažu. A građani koji odu do prodavnice i ne nađu tetrapak sa žuđenom belom tečnošću, sami su krivi jer veruju izdajnicima.

Sasvim očekivano, čim neko počne da viče “porodične vrednosti”, velika je verovatnoća da se ispod pravedničke spoljašnosti i lažnog moralizma krije mračna duša ogrezla u bezakonje. Baš kao što su najglasniji patrioti i ljubitelji svog naroda najčešće beskrupulozni pljačkaši istog tog naroda.

Obrazac je uvek isti: proglasiš nešto svetinjom, šta god, a potom svakog ko se drzne da se ne pokloni tvom kumiru razapinješ, difamiraš, mrziš, proklinješ, proglašavaš ga izdajnikom, jeretikom, neprijateljem, autošovinistom, bagrom ljudskom i mirne savesti mu pripremaš odstrel. Bizaran koncept, čak i komičan preko svake mere pristojnosti, ali funkcioniše već hiljadama godina.

Episkop banatski bi malo da puca po učesnicima Evroprajda, rukovodeći se apokrifnom Božjom zapovešću “Ubij bližnjeg svog”, ali mu nedostaje alat da izvrši svoj čovekoljubivi naum. Rešio Hristov sluga da pobije ljude koji mu se ne sviđaju, pa to mirno propoveda pred okupljenim vernicima i sveštenstvom koje prepodobno sluša reči vladičanske, a pristalice ovog neljudskog pogleda na svet dele poziv na ubijanje po društvenim mrežama, uz pokliče oduševljenja, radujući se unapred krvavom piru.

Srbijom vladaju razbojnici, kriminalni umovi koji su zaposeli sva ključna mesta u politici, sudstvu, medijima, crkvi, ustanovama kulture. Dograbili su moć i bogatstvo penjući se po piramidi od ljudskih leševa, i sad nam sa vrha određuju sudbinu. Iako sebe predstavljaju kao velike rodoljube i nacionaliste, kad su u pitanju mrtvi – tu neguju posebnu vrstu internacionalizma. Njima je svaka žrtva dobra, koje god nacionalnosti bila, bošnjačka, hrvatska, albanska, srpska – samo ako je mogu upotrebiti da zadrže poziciju moći

Uvek je isti scenario Vučićevog propalog komada: prvo izazove tenzije i nemire, najavi mogućnost rata iz ko zna kojih razloga, proglasi Srbe ugroženom vrstom, a potom moli za mir i smirivanje napetosti. Naprednjačka kamarila najviše podseća na one kriminalce iz filmova koji vlasnicima radnji, restorana, prodavnica u svom kraju naplaćuju zaštitu – uzimaju im reket kako bi ih štitili od sebe.

Čudni su putevi Aleksandra Vučića, predsednika napredne Srbije i svih naprednih Srba. Dok jednom rukom zaklanja srpske žrtve, drugom podiže spomenik fašistima koji su ubijali Jevreje, Srbe i ostale antifašiste, a njihove leševe bacali u Dunav, pod led. U isto vreme grmi protiv ustaša koji su klali u jasenovačkom logoru i gradi memorijal ustašama koje su ubijale po Fruškoj Gori.

Pa zar do sada nije postalo jasno na kojoj smo strani? Jesmo li uveli sankcije Rusiji? Nismo. Jesmo li proterali kojeg ruskog diplomatu-špijuna? Nismo. Jesmo li ukinuli letove za Rusiju? Nismo. Da nismo možda ukinuli masovnu kremaljsku propagandu koja čini osnovni sadržaj provladinih medija? Nismo. Da li je za srpsku javnost Vladimir Putin car, Bog, idol i mesija? Jeste. Pa šta još treba da uradimo da bi evropski zvaničnici shvatili na čijoj smo strani?

Kad neki sportista igra i pobeđuje za svoj groš – to ima veze s nama i izaziva opštenarodnu radost, a kad zločinac ubija u ime nacije – to s nama nema nikakve veze i nikom ne pada na pamet da oseti stid, sramotu ili, daleko bilo, kajanje. 

Ako u Srbiji uopšte ima ruskih agenata, to je posao iz snova koji se radi pod domaćim sloganom “lezi ‘lebu da te jedem”. Čime bi uopšte ruski špiclovi mogli da se bave? Da otkrivaju neke dobro skrivene državne tajne? Pa naši rusofili im takve stvari donose dobrovoljno, na tacni, uz doručak, novine i jutarnju kafu. Da šire kremaljsku propagandu? Dotična je odavno dostigla maksimum, ne zaostajemo ni za Rusijom, dalje ne može. Da stvaraju antievropsko i antiameričko raspoloženje? To smo već odavno postigli, skoro cela politička, intelektualna i medijska scena udarnički rade na tome. 

Putinova propaganda i ne nastoji da ubedi razumne ljude u bilo šta, ona se ne obraća onima kojima je stalo do prave istine, onima koji tragaju za stvarnim stanjem stvari. Putinova propagandna mašinerija obraća se drugoj vrsti ljudi, onoj koja ne traži istinu da bi delovala u skladu s njom, već ište samo autoritet i silu kojima će se pokoriti

Vulin se posebno zahvalio Vučiću kog je nazvao predsednikom svih građana Srbije, ali i predsednikom svih Srba na planeti Zemlji i u obližnjem svemiru, ponavljajući po ko zna koji put svoju ideju o srpskom svetu koji se prostire daleko van granica Srbije, a kojim treba da vlada jedan vrhovni vođa, onaj koji je zaslužan i za Vulinovo političko postojanje.

Poređenje Srbije i Ukrajine je bezobrazno i nadasve glupo, jer NATO intervencija nije došla iznebuha, već nakon mnogo godina Miloševićevog divljanja i nebrojenih ratnih zločina. Džaba se Vučić pravi neobavešten i naivan.

Lavrovljeva poseta je propala jer ruski zvaničnici, koliko god prezirali svaki oblik poretka i zakonitosti, ipak moraju da poštuju zakone fizike, hteli-ne hteli. Pritom nije jasno ni kako je do dogovora o poseti uopšte došlo, da li je Aleksandar Vučić pozvao ruskog ministra da svrati na čašicu razgovora ili se Lavrov sam pozvao, a takva ponuda se u putinofilnoj Srbiji ne odbija.