Svakog 11. jula Srbijom odjeluje gromoglasno ćutanje koje narušava ono malo časnih ljudi koji se osećaju odgovorno jer je genocid počinjen u njihovo ime. Svi ostali svojim ćutanjem šalju, kako veli Nenad Dimitrijević, “implicitnu, ali dovoljno jasnu poruku žrtvama: njihovo stradanje nije bilo bitno juče, pa stoga nije bitno ni danas”.

Što je drugde nemoguće i nezamislivo, kod nas je gorka, nesvarljiva realnost. Srpski političari, razni šovinistički udarnici, medijski lešinari i srodne izopačene pojave već decenijama negiraju genocid, izvrgavaju žrtve ruglu na mnoge kreativne načine, vređaju, nipodaštavaju, igraju verbalni ples nad masovnim grobnicama. Nema te gadosti koju zlikovački ljudski um može da smisli, a da je dotična bulumenta nije izgovorila na račun srebreničkih žrtava, da ne citiram sad te izlive moždane kanalizacije. Dodik je otišao korak dalje u dehumanizaciji žrtava

Autoritarni model vladavine u Srbiji ne nailazi na snažniji otpor, opozicija je uglavnom nemoćna, slobodni mediji su na margini, a pojedinci koji se pobune trpe ozbiljne posledice. Prošlo je već 11 godina otkad su se ustoličili, tokom tog dugog perioda postajali su sve bezočniji, pa ne čudi što su se na kraju potpuno razularili. Jedino se osećanjem nedodirljivosti i nekažnjivosti može objasniti ministrovo pravljenje međunarodnog incidenta, bez ikakve potrebe.

Koliko god slučaj Jovanjica bio skandalozan i ukazivao da nam je država do balčaka ogrezla u najcrnji kriminal, u njemu nema mnogo toga novog i originalnog za pažljivije pratioce zbivanja u Srbiji. Dovoljno je setiti se da je nakon 5. oktobra u sefu Komercijalne banke koji je zakupio Resor državne bezbednosti pronađeno 600 kilograma heroina. Kad se na stvari pogleda iz te dijahronijske perspektive, Jovanjica ne izgleda kao izuzetak. Pre će biti da se radi o nastavku stare srpske tradicije.

Nestaće i Aleksandar Vučić, ali će ostati brižljivo negovana autoritarna kultura. Birači su poverenje uvek radije poklanjali demagozima, populistima, onima što su se nudili da građanima teško breme odgovornosti skinu sa pleća. Slatke laži vazda su bile traženija roba od gorkih istina.

Ako ikada dođe do radikalnih promena u Srbiji, ako se iole upristojimo, biće posla za istražne organe preko glave. Srpska napredna stranka je nastala iz Srpske radikalne stranke, a sve je poteklo iz paravojnog, podzemnog, huliganskog miljea, pa je prirodno da predsednik države okuplja oko sebe pretorijansku gardu sačinjenu od raznoraznih osoba koje bi u normalnoj zemlji bile interesantne policiji.

Presuda Stanišiću i Simatoviću pokazuje da ratni zločini koje su počinile srpske snage u BiH nisu bili stihijski, već da su pažljivo isplanirani, osmišljavani i organizovani u Beogradu, na samom državnom vrhu. Radilo se o državnom projektu u koji su bile upregnute sve raspoložive snage, a kreirane su i neke nove, poput zlokobnih paravojnih formacija.

Posmatraču sa strane čitav taj prizor od petka deluje pomalo čudno. Dakle, to je taj svemogući diktator, apsolutni vladar Srbije? Gde su mu pristalice? Ima li neko ko tog čoveka dobrovoljno podržava? Kad ne bi primoravao ljude da dođu na partijski skup, koliko bi ih se dobrovoljno pojavilo? Koliko je onih koji bi došli bez ikakve lične koristi? Par hiljada? Hiljadu? Stotinak? Članovi porodice?

Čak ni najstrašnije tragedije ne mogu da unesu neku promenu u ustaljeni poredak, mehanizam nastavlja da mrvi i melje svakog ko mu se nađe na putu. Suština sistema je nasilje, bagatelisanje ljudskog života i pojedinačne sudbine. Razaračka mašina ne funkcioniše tako od juče, uspostavljena je još devedesetih, a naprednjaci su je samo usavršili, podmazali, zategli šrafove i učinili je još destruktivnijom, pogotovo prema članovima sopstvenog društva.

Nezadovoljstvo raste, a naprednjaci samo pothranjuju osećanja besa i rade u korist sopstvene štete. Ne mogu protiv svoje prirode, to je prosto jače od njih. Mada, svi ti sumanuti postupci, iživljavanja nad žrtvama i ožalošćenima, ruganje bolu, neljudska okrutnost – možda će se jednog dana isplatiti naprednjačkoj bulumenti. Ako jednog dana budu odgovarali za svoja nedela, mogli bi pomenute objave, izjave i statuse mirno da prilože kao dokaz o sopstvenoj neuračunljivosti.

Svi znamo vrlo dobro ko su ljudi na vlasti. Znamo da njih ne zanima naša dobrobit, da su tu samo zarad novca i moći, da se ponašaju kao razbojnička banda, da su uzurpirali i zarobili državu, da ponižavaju i zlostavljaju društvo svim silama. Međutim, ipak je nerazumljivo zašto čak i u ovako tragičnim okolnostima nisu u stanju da odglume empatiju i ljudskost.

Problem je u tome što ratni zločinci uživaju privilegovan status upravo zbog dela koja su počinili, a ne uprkos njima. Naprednjačka vlast zlikovce tretira sa osobitim poštovanjem i uvažavanjem, odajući počast njihovom učešću u udruženom zločinačkom poduhvatu. Njihovo ponašanje je logično, jer su Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i slični jastrebovi bili deo istog poduhvata kao i generali kojima je presuđeno u Hagu, samo su bili raspoređeni na druge dužnosti.

Niški lekari odbijaju da ih nazivaju herojima, kažu da su samo radili svoj posao, te da novac nije bitan, mnoge stvari se mogu izmeriti novcem, ali ne i vrednost ljudskog života. Kažu i da ne žele nikakav orden, jedino što traže jeste da im nadležni obezbede još jednu EKK mašinu (aparat koji tokom operacije preuzima ulogu pacijentovih srca i pluća). Imaju samo jednu takvu mašinu, a i nju su dobili kao donaciju Ambasade SAD-a i Komande američke vojske za Evropu.

I posle svih afera, skandala, korupcije, laži, prevara, nasilja, zarobljavanja društva i države i ostalih sumanutosti, istraživanja pokazuju da bi za SNS glasalo 40 posto birača. Ne treba se onda čuditi što su naprednjački funkcioneri postali tako opušteni da mrtvi hladni opravdavaju kršenje zakona, nameštanje tendera i korupciju.

Kad neka propagandna floskula bude ponovljena deset hiljada puta, na kraju se na nju priviknemo, koliko god budalasto zvučala. Negiranje drugih nacija postalo je nešto toliko uobičajeno u srpskom javnom polju da se tome više ne čude ni oni koji o tome kritički pišu. Šta drugo očekivati od javnosti koja je već decenijama ogrezla u nacionalističko bulažnjenje?

Više nas raduje dobra vest u susednom dvorištu nego što bi nas obradovalo kad bi se kod nas dogodilo nešto dobro, toliko smo nesebični. Evo, prekjuče pade Milo Đukanović sa vlasti u Crnoj Gori posle tri i po decenije, a vaskolikom Srbijom namah zavlada atmosfera neobuzdane euforije i neumerenog slavlja. Veseli se ceo srpski rod kao u pesmi Danice Crnogorčević, u veselju se ujedinili svi redom, i levi i desni, i tabloidi i nezavisni mediji, i zakleti pobornici demokratije i oni kojima se demokratija gadi, i proevropske snage i ruskokolonaši.

Ko god bi da ograniči samovlašće, predstavlja opasnost po samodršca. Zato je despotu najlakše da vlada u potpuno pasivnom društvu, tamo gde nema građana, već samo podanika, tamo gde je lična inicijativa svedena na klimoglav i poslušno izvršavanje naredbi. To je i krajnji cilj Dodikove represivne akcije – dodatno umrtviti ionako polumrtvo društvo.

Budući da niko od glavnih političkih aktera nema apsolutno nikakvu ideju šta treba raditi sa srpskim društvom, kako izaći iz sunovrata u koji smo se sami strovalili, onda im svaki izgovor za održavanje postojećeg stanja dođe kao kec na jedanaest. A nema boljeg izgovora od Kosova, tome ono i služi već decenijama.

Kad bi u Srbiji bilo vladavine prava i tužilaca koji veruju u pravni poredak, ne bi politički funkcioneri tako lako izricali pretnje novinarima. Ni u potencijalu, ni u budućem vremenu. O pravnoj državi se u savremenom srpskom jeziku može govoriti samo u glagolskom obliku zvanom nemogući način koji, doduše, zvanično ne postoji, ali mu to nimalo ne smeta da bude naša jedina realnost