Budući da niko od glavnih političkih aktera nema apsolutno nikakvu ideju šta treba raditi sa srpskim društvom, kako izaći iz sunovrata u koji smo se sami strovalili, onda im svaki izgovor za održavanje postojećeg stanja dođe kao kec na jedanaest. A nema boljeg izgovora od Kosova, tome ono i služi već decenijama.

Nama laicima sam tekst sporazuma deluje prilično jasno. U Članu 1 stoji: “Obe strane će međusobno priznati svoje dokumente i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, registarske tablice i carinske pečate”. Ako priznajete sve pobrojane stavke, vi u principu priznajete i nezavisnost druge države. Onomad Vučić umalo da započne rat zbog registarskih tablica, a ovim se takve mogućnosti sprečavaju.

S obzirom na novu sinergiju kriminala i patriotizma, moralo bi da dođe do nekih sitnih intervencija u starim rodoljubnim parolama. Umesto “Ne damo Kosovo” trebalo bi klicati “Ne damo plantažu”, a nacionalni prkos bi se mogao izraziti pokličom “Ne damo nikom da gazi srpsku travu”. Umesto “Dogodine u Prizrenu”, treba smisliti nešto primerenije realnosti, na primer “Dogodine u laboratoriji”.

The only serious policy would be one that would recognize Kosovo's independence, face the consequences of the Magnanimous hegemony and disassociate itself from the memorandum's ideological program. If someone finds the strength to go that way, they could also address the question: Did Serbia ever really want Kosovo to be part of it? Or has Kosovo played a different role in the ideological constructions here for two hundred years?

Jedina ozbiljna politika bi bila ona koja bi priznala nezavisnost Kosova, suočila se sa posledicama velikosrskog hegemonizma i ogradila se od memorandumskog ideološkog programa. Ako neko smogne snage da krene tim putem, mogao bi da se pozabavi i pitanjem: Da li je Srbija ikada stvarno želela da Kosovo bude u njenom sastavu? Ili već dvesta godina u ovdašnjim ideološkim konstrukcijama Kosovo ima neku drugu ulogu?

Nepotrebno je napominjati da od hemijskog incidenta kod Pirota podobni mediji nisu pravili nikakvu frku. U nedelju, dok se katastrofa događala, većina nije čak ni izvestila o curenju amonijaka i celom jednom gradu koji se našao na udaru opasnog otrova. Kasnije su objavili poneku vest, ali bez preteranog unošenja u čitavu priču. To je sasvim razumljivo. Da su u pitanju nekakve “Kurtijeve cisterne s amonijakom”, lako bi se snašli i vlast i mediji. Na sva zvona bi udarili kako zli Albanci potrovaše nevini srpski narod, dok Evropa i svet to mirno gledaju.

It is needless to emphasize that all the representatives of the Kosovo Covenant and Heavenly Serbia live at the expense of the citizens, and very comfortably at that, so their rapture is firmly based in the worldly empire. A giant pyramid of corruption, privileges and general looting of one's own country rests on mythological nationalist stories. It is understandable that members of the privileged elite persist in making a fog out of Kosovo peonies, the Serbian cross, false patriotism and imperial aspirations.

Nepotrebno je naglašavati da svi zastupnici kosovskog zaveta i nebeske Srbije žive na račun građana, i to vrlo udobno, pa je njihova zanebesanost čvrsto utemeljena u ovozemaljskom carstvu. Na mitološkim nacionalističkim pričama počiva džinovska piramida korupcije, privilegija i sveopšte pljačke sopstvene zemlje. Razumljivo je što pripadnici privilegovane elite istrajavaju na pravljenju magle od kosovskih božura, ocila, lažnog patriotizma i imperijalnih težnji.

Nema zime za sumanutu nacionalističku politiku koja je razvalila komšiluk, a Srbiju dovela do civilizacijske katastrofe i nezapamćenog moralnog sunovrata. I kad Vučić jednom zglajzne sa vlasti, sve će se nastaviti po starom, pod sloganom “I posle balvana – balvan”. Kako je krenulo, taj proces truljenja će trajati dok poslednji Srbi ne stanu pod onu poslovičnu šljivu. A i to stablo će na kraju poseći da bi od njega napravili barikadu.

Taman kad je Srbe sa Kosova izveo iz institucija i dijalog vratio na početak, Kurti i nepokorni Srbi mu udariše čarlamu, i to u skladu sa kosovskim zakonima. Ako se pojave neki Srbi s Kosova koji su skloni saradnji s Albancima, koji bi da rešavaju svakodnevne probleme svojih sunarodnika a ne da ih uvećavaju, koji ne pristaju na kriminalizaciju društva i otvoreni su za dijalog, propade velikosrpskim nacionalistima najveća svetinja - Kosovo kao trajni izvor sukoba i večni izgovor za zapuštenost srpskog društva.

Kosovo je nezavisna država već godinama, a političke elite ove zemlje učinile su sve što je u njihovoj moći da Kosovo oteraju iz Srbije. Iz svega što političari govore o Kosovu vidi se samo gotovo nadrealna neozbiljnost i nedoraslost srpske političke elite vremenu u kom žive i stvarnim problemima koje treba rešavati. Pošto već nisu u stanju da smisle nikakvu politiku, da se ozbiljno pozabave uređivanjem razvaljenog društva, da se založe za istinske evropske vrednosti, da urade nešto dobro za svoju zemlju u ključnom istorijskom trenutku, oni se bave nepostojećim problemima.

Uvek je isti scenario Vučićevog propalog komada: prvo izazove tenzije i nemire, najavi mogućnost rata iz ko zna kojih razloga, proglasi Srbe ugroženom vrstom, a potom moli za mir i smirivanje napetosti. Naprednjačka kamarila najviše podseća na one kriminalce iz filmova koji vlasnicima radnji, restorana, prodavnica u svom kraju naplaćuju zaštitu – uzimaju im reket kako bi ih štitili od sebe.

Umjesto evropske budućnosti BiH ima puno veće izglede da završi kao izolovano ostrvo unutar EU iako 80 posto građana BiH podržava ulazak naše zemlje u EU. Da su anketirali političare, procent bi bez sumnje bio barem 100 posto, sudeći po verbalnom zaklinjanju naših političara u evropski put BiH.