Družina naprednih skakavaca:Jednom radikal, uvijek radikal
JEDINA SLOBODNA TERITORIJA

Tomislav Marković

Družina naprednih skakavaca: Jednom radikal, uvijek radikal

U vreme Vučićeve radikalske mladosti znao se red kad je u pitanju prisilno oduzimanje imovine, pogotovo u krajevima na koje je omalena Srbija želela da se proširi. Lepo dođu vojne i paravojne formacije, pobiju i proteraju nesrpsko stanovništvo, otmu stanove, kuće i imanja, a potom to fino legalizuju Zakonom o korištenju napuštene imovine. Slične metode eksproprijacije primenjivane su i na domaćem terenu, u čemu su prednjačili upravo radikali.

Jednom radikal, uvijek radikal
foto: vladimir jovanović

 

 

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić muku muči sa stranim rečima, a poslednjih nedelja najviše nevolja mu zadaje eksproprijacija. Milan Vujaklija kaže da je eksproprijacija „prisilno oduzimanje imovine od privatnih licau opštem interesunaročito zemljištafabrika i svih drugih sredstava proizvodnje”.

Sve stoji u Vujaklijinoj definiciji, osim opšteg interesa. Nije značenje reči Sveto pismo, pa da ne može da se menja. Gospodar Srbije slobodno interpretira ovu sintagmu, u njegovom vokabularu opšti interes ima malo drugačije značenje – pod njim se podrazumeva sve što predsedniku padne na pamet. Na primer, rudnik litijuma privatne kompanije Rio Tinto u lozničkom kraju. 

 

Izmene izmeninih izmena

 

Vučić je lepo zamislio da legalizuje državnu otimačinu imovine, naložio je podređenima da napišu izmene Zakona o eksproprijaciji i apsolutnoj naprednjačkoj većini u Narodnoj skupštini da predlog usvoji. Rečeno – učinjeno, kud gazda okom – tu posluga skokom. Ostalo je samo da predsednik potpiše zakonski akt i da dotični stupi na snagu, ali je došlo do nepredviđenog razvoja događaja. Ispostavilo se da se žiteljima Srbije, iz naprednom razumu nedostupnih razloga, ne dopada ideja da im u dvorište jednog dana banu državni službenici, obaveste ih da država ima neke planove sa njihovim imanjem, ponude im neku crkavicu, a potom ih isele sa – rečima Vučićeve radikalske mladosti – vekovnih ognjišta.

Suočen sa desetinama hiljada građana koji su protekle subote blokirali saobraćajnice u pedesetak gradova, posle razgovora sa ogorčenim meštanima Gornjih Nedeljica, sela kod Loznice u kojem je planirano otvaranje rudnika litijuma, Vučić je malo spustio loptu. Najavio je da će sporni zakon biti promenjen, pa će se već u četvrtak izmene izmena Zakona o eksproprijaciji naći pred poslanicima. 

Šta piše u tim izmenama izmeninih izmena niko živi ne zna, o javnoj raspravi nema ni govora, a i šta ima javnost da se bavi nekakvim zakonima kad državu vodi – što reče dekan Pravnog fakulteta u Beogradu – najbolji student prava. A i sve druge oblasti poznaje bolje i od najvećih stručnjaka – medicinu, ekonomiju, novinarstvo, fudbal, istoriju, kriminalistiku, obrazovanje, stare zanate, nove tehnologije... Zato Srbija Vladu, parlament i sudstvo ima onako, tek forme radi, a o svemu odlučuje jedan čovek, odnosno – Übermensch.

 

Ratna eksproprijacija

 

Nije lako gospodaru Srbije sa podanicima, to se raspustilo i izbezobrazilo, počelo da traži nekakva prava i da se bori za njih. Umesto da pognu glavu i poslušno pristanu na tlačenje i zlostavljanje, podanici se kurobecaju, otimaju i brane od nasilnika. Nije ni čudo što Vučić i njegov tim za uništavanje Srbije sa bližom okolinom deluju pomalo zatečeno, prosto ljudi nisu navikli na ovakve izlive bunta i građanske neposlušnosti. 

U vreme Vučićeve radikalske mladosti znao se red kad je u pitanju prisilno oduzimanje imovine, pogotovo u krajevima na koje je omalena Srbija želela da se proširi. Lepo dođu vojne i paravojne formacije, pobiju i proteraju nesrpsko stanovništvo, otmu stanove, kuće i imanja, a potom to fino legalizuju Zakonom o korištenju napuštene imovine. Pa tako, primera radi, imovina porodice Orlović u Konjević Polju pripadne Crkvenoj opštini Drinjača i očas posla nikne hram Božji u tuđem dvorištu. 

Slične metode eksproprijacije primenjivane su i na domaćem terenu, u čemu su prednjačili upravo radikali. Besnelo je radikalsko nasilje po Vojvodini tokom čitavog rata, proterivali su i iseljavali Hrvate iz njihovih kuća, a Hrtkovci su postali simbol ovog nekažnjenog zločina. I posle rata radikali su nastavili sa istom praksom. Najpoznatiji je slučaj Šešeljeve sekretarice Ljiljane Mihajlović i njenog muža Ognjena Mihajlovića, urednikaradikalskog glasila „Zemunske novine” i priređivača Šešeljevih knjiga, koji su se u julu 1997. godine uselili u stan porodice Barbalić u Zemunu, dok su stanari bili na letovanju. 

Ta nepravda još nije ispravljena, sudovi su redovno davali za pravo otimačici tuđe imovine, a pre dve godine Ustavni sud Srbije zakucao je čitav slučaj i legalizovao krađu (srpski: eksproprijaciju). Ivanu Barbaliću je ostalo da potraži pravdu pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, biće da na tom trulom Zapadu imaju drugačija shvatanja o privatoj svojini, kao što smo videli i u slučaju Fate Orlović. 

 

U ime opšteg interesa

 

U vreme kada su njegove stranačke kolege eksproprisale stan porodice Barbalić, Aleksandar Vučić bio je generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Učestvovao je i na mitinzima koje su radikali organizovali ispred zgrade u kojoj se nalazi oteti stan, zajedno sa partijskim drugom Tomislavom Nikolićem. Otimačina je vršena pod sloganom „Nećemo ustaše u Zemunu“. 

U vreme dok su Bošnjaci i ostali nesrbi masovno etnički čišćeni po Bosni, dok im je otimana imovina, Vučić se kalio na „Kanalu S“ na Palama, učlanio se u SRS i postao narodni poslanik. Iz takvog miljea potekao je predsednik Srbije i nikad ga se nije odrekao, sudeći bar po kraljevskom tretmanu ratnih zločinaca pod njegovom vlašću, kao i po državnoj odbrani murala Ratka Mladića na Vračaru.

Naravno, i vo vremja ono imovina je eksproprisana u ime opšteg interesa, tada je dotični nosio razna imena kao što su „Velika Srbija“, „Svi Srbi u jednoj državi“, patriotizam, nacionalni interes, odbrana golorukog naroda. Možda baš nisu uspeli da okupe sve Srbe u jednoj državi, ali su bar oslobodili poneku nekretninu od mrskih neprijatelja. Danas, u ovom groznom mirnodopskom vremenu koje naprednjaci sve teže podnose, opšti interes se zove malo drugačije: ekonomski napredak, jačanje Srbije, privredni rast, nacionalni interes... 

 

Naprednjačka obest

 

Naravno, današnji slučajevi su bezazleni u odnosu na ratnu pljačku, masovne pokolje i genocid, glupo je to i porediti. Ali, nije teško zamisliti naprednjačke batinaše i navijačke bande kako umesto čekića i letava u rukama drže kalašnjikove, a umesto utovarivača voze tenkove i borna kola. I onomad su radikali regrutovali dobrovoljce iz sličnih društvenih bašibozuk-slojeva. Promenila su se vremena i okolnosti, pa su metode naprednjačko-radikalskog delovanja kudikamo nežnije, ali i sada povremeno bljesnu oni stari, dobro poznati očnjaci. 

Tako je, na primer, visoki naprednjački funkcioner Dragoljub Simonović, dok je bio predsednik opštineGrockau decembru 2018. godine organizovao bacanje Molotovljevih koktela i pucanje na kuću Milana Jovanovićanovinara portala „Žig info". To bi moglo da se tretira i kao pokušaj ubistva, ali naprednim sudovima to ne pada na pamet. 

Službeni automobil nekadašnjeg v.ddirektora Koridora i člana Srpske napredne stranke Zorana Babića u januaru 2019. godine udario je vozilo na naplatnoj rampi Doljevac. Poginula je Stanika Gligorijević koja se nalazila u udarenom vozilu, a pet osoba je povređeno. Babićev vozač je osuđen, a naprednjak nije odgovarao ni za šta, iako porodica ubijene Stanike sumnja da je upravo on vozio automobil. Ni sud ni porodica nikada nisu videli snimak sudara sa naplatne rampe, video ga je samo Aleksandar Vučić koji ne dozvoljava da taj snimak izađe u javnost. Na sve zahteve porodice Gligorijević da vide snimak saobraćajne nesreće, nadležni organi (srpski: Aleksandar Vučić) ostali su nemi. 

 

Družina naprednih skakavaca 

 

Kada je Marinika Tepić optužila Dragana Markovića Palmu, gradonačelnika Jagodine i Arkanovog saradnika, da podvodi maloletnice – celokupna naprednjačka mašinerija stala je na stranu svog koalicionog partnera. Koga briga za devojčice? Milovan Milivojević iz Lučana i njegova porodica već godinama prolaze pravu golgotujer su se usudili da tuže naprednjaka Radoša Milovanovićadirektora vojne fabrike “Milan Blagojević – Namenska” za pogibiju Milovanovog sina Milomira u eksploziji koja se dogodila 2017. godine. Naprednjaci se nisu libili da čak organizuju miting podrške direktoru ispred suda u Ivanjici na kojem su učestvovali – radnicite iste fabrikeMilovanove i Milomirove kolegeucenjenepod pretnjom svemoćnih gospodara.

To su samo neki primeri naprednjačkog zlostavljanja, ponižavanja i nasilničkog ponašanja prema građanima Srbije, a ima ih još ko zna koliko. Aleksandar Vučić i njegova družina naprednih skakavaca ponašaju se kao da su gospodari života, smrti i imovine građana Srbije. Opijeni vlašću i moći, ubedili su sebe da im je sve dozvoljeno, a da su stanovnici ove zemlje pokorno stado koje se ne buni, ovce za šišanje i klanje. 

Građanima je konačno prekipelo, podigli su glavu i ustali protiv nasilničkog režima koji ih tretira kao stoku. Još kad bi shvatili da je pravi trenutak za pobunu bio u ono vreme kad su Miloševićevi i Šešeljevi psi rata ubijali i otimali po komšiluku, ovde bi bilo nade za neku temeljniju, suštinskiju promenu. Za iskorak iz ideološkog gliba po kojem gacamo već trideset i kusur predugih godina. 

 

(zurnal.info)