Zlostavljanje djece:Školski primjer ujedinjenja Srbije i Republike Srpske
JEDINA SLOBODNA TERITORIJA

Tomislav Marković

Zlostavljanje djece: Školski primjer ujedinjenja Srbije i Republike Srpske

Dodiku je odbrana ugroženog identiteta donela luksuznu vilu na Dedinju vrednu dva miliona evra i nebrojene unosne poslove, on više i ne zna koliko tih nacionalnih identiteta (u evrima) ima na raznim bankovnim računima. Vučić je još kao mladić stupio u prve redove čuvara nacionalnog identiteta, pod vođstvom četničkog vojvode Vojislava Šešelja, da bi na kraju dogurao do apsolutnog gospodara cele Srbije, a koliko se njegov posao čuvara identiteta isplatio saznaćemo tek kad padne s vlasti. To su svetli primeri koje treba da slede srpska deca.

Školski primjer ujedinjenja Srbije i Republike Srpske
Vučić & Dodik

 

 

Pre nekoliko godina predstavnici vlasti iz Srbije i Republike Srpske gromoglasno su najavljivali donošenje zajedničke Deklaracije o opstanku srpskog naroda. Umesto deklaracije dobili smo zajednički zakon o odbrani i zaštiti ćirilice do poslednjeg slova, te Dan srpskog jedinstvaslobode i nacionalne zastavesa posebnim naglaskom na jedinstvu i zastavi. Iako nije doživela milost uobličenja, pa je ostala da životari u domenu fikcije, u čardaku ni na nebu ni na zemlji, deklaracija je uprkos neizvesnom ontološkom statusu uspela da ostavi neke plodove. 

U sklopu deklaracije planirano je usklađivanje nastavnog programa za osnovce iz Srbije i manjeg bosansko-hercegovačkog entiteta. Aleksandar Vučić i Milorad Dodik, kao osvedočeni eksperti za obrazovanje i identitet, naložili su svojim podanicima da ujednače gradivo u nacionalnoj grupi predmeta u koju spadaju srpski jezik,istorijageografija i poznavanje prirode i društva. Rečeno – učinjeno. 

Prošle godine objavljena su dva priručnika kao rezultat saradnje prosvetnih zavoda iz Beograda i Banjaluke, koji će poslužiti kao podrška nastavnicima da osnovcima približe takozvane identitetske lekcije. Beogradski Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja publikovao je “Negovanje kulture srpskog naroda i razvijanje nacionalnog identiteta”, a „Očuvanje nacionalnog identiteta u vrijednosti u kontekstu osnovnog vaspitanja iobrazovanja” objavio je banjalučki Republički pedagoški zavod Republike Srpske.

 

Nacionalni identitet kao zlatna koka

 

Poslenici obrazovanja su naređenje sa najvišeg mesta izvršili u potpunosti, čak su malo i prebacili normu. U međuvremenu je spisak predmeta od nacionalnog značaja proširen, nauka neumoljivo napreduje iz godine u godinu, niko ne može da zaustavi naučni progres, pa sada spisak izgleda ovako: srpski jezik i književnostistorijageografijapoznavanje prirode i društvalikovna kultura i muzičko vaspitanje. Vest o proširenju područja borbe za nacionalni identitet saopštio je direktor Republičkog pedagoškog zavoda Predrag Damjanović na promociji priručnika u Bijeljini. 

Da neko ne bi pomislio kako su se stručnjaci za edukaciju sami dosetili da usaglase nastavno gradivo, Damjanović je lepo objasnio da su „dva zavoda realizovala sve što su predsjednik Srbije Aleksandar Vučić i srpski član Predsjedništva BiH Milorad Dodik prije četiri godine zacrtali i sada idu ka daljem usavršavanju programa za preostale razrede”.

Pohvalno je što pedagozi iz zavoda sa obe strane Drine nisu samostalno udarili u obnovu i izgradnju nacionalnog identiteta u dečjim glavama, već su se rukovodili uputstvima vrhovnih komandanata nacije. Pedagozi nisu iskoristili sve pogodnosti nacionalnog identiteta, on im je doneo ugledne položaje u branši i poslove koje rade za pristojnu platu, doveo ih je do pripadnosti srednjoj klasi, ali to je hiljadama milja daleko od majstorstva koje su pokazali Vučić i Dodik u korišćenju nacionalnog identiteta kao zlatne koke. 

 

Klasna svest i nacionalna nesvest

 

Dodiku je odbrana tog po definiciji ugroženog identiteta donela luksuznu vilu na Dedinju vrednu dva miliona evra i nebrojene unosne poslove, on više i ne zna koliko tih nacionalnih identiteta (u evrima) ima na raznim bankovnim računima. Vučić je još kao mladić stupio u prve redove čuvara nacionalnog identiteta, pod vođstvom četničkog vojvode Vojislava Šešelja, da bi na kraju dogurao do apsolutnog gospodara cele Srbije, a koliko se njegov posao čuvara identiteta isplatio saznaćemo tek kad padne s vlasti. To su svetli primeri koje treba da slede srpska deca. 

Doduše, doktrina nacionalnog identiteta za većinu mališana predviđa sudbinu topovskog mesa, oni bi otadžbini trebalo da poklone život kako bi otadžbina povlašćenim čuvarima nacije poklanjala stanove, firme, kuće, kola, vile i milione iz budžeta. Srećom po decu, ovakvih sadržaja nema u nastavnim programima, jer opasno zaudaraju na opaki komunizam koji je upropastio Srbe, rasrbio ih i odvojio od vere pravoslavne, porodičnih vrednosti i podaničke tradicije. U školskim programima nema mesta za klasnu svest, sve je podređeno izgradnji nacionalne nesvesti kod dece i omladine, kako bi sutra bili poslušni podanici domaćih velmoža i boljara.

 

Podobni velikani i osvedočeni rodoljubi

 

Mora se priznati da su autori priručnika dobro obavili postavljeni zadatak, pokrili su sva opšta mesta koja znalci poput Dodika, Vučića i hiljade sličnih profitera na narodnjaštvu smatraju nacionalnim identitom. Sve je tu: ćirilica, pravoslavlje, sveti Sava, Nemanjići, narodni običaji, gusle, epika, patriotizam, junačke pesme. A tu je i neupitna dogma da je nacionalni identitet jedan i jedinstven, nipošto pluralan i višeslojan, kao i implicitna poruka da se do usvajanja tog famoznog identiteta može doći samo prokrustovskom metodom i duhovnim samosakaćenjem, u čemu deci nesebično pomaže školski sistem kao jedan od ključnih državnih ideoloških aparata.

Mnogobrojni autori priručnika hrabro su stali na branik patriotizma, dozvoljavajući pristup nežnim dečjim duhovima samo podobnim velikanima, osvedočenim rodoljubima. Nema tu mesta za neke sumnjive anacionalne elemente, kritički nastrojene duhove, inokosnike koji ne vole toplinu stada ili, daleko bilo, za autošoviniste i nositelje duha samoporicanja. Takvima je pristup strogo zabranjen, priručnici prilično agresivno sugerišu da Srbin mora biti isključivo pravoslavan i strogo nacionalno opredeljen, Srbin ateista, internacionalista, kosmpolita, komunista ili nadrealista je prosto oksimoron. 

Kao što znamo iz sanovnika, i Homer ponekad zadrema, pa se čak i autorima priručnika koji su radili pod budnim okom svojih političkih gospodara potkralo par donekle sumnjivih tipova iz istorije srpske kulture. Pošto je nacionalizam pre svega paranoja, kao što reče Danilo Kiš, opreznosti nikad dosta. U program je, na primer, uvrštena pesma „Sveti Sava“ Vojislava Ilića, što je za svaku pohvalu, ali to otvara brojne nezgodne mogućnosti. Kad deca saznaju za postojanje ovog pesnika, moguće je da će ih prirodna dečja radoznalost ponukati na dodatna istraživanja, pa bi mogla da saznaju razne stvari koje se ne uklapaju u koncept monolitnog nacionalnog identiteta. 

 

Odrođeni pesnik

 

Mogao bi im do ruku dopasti tekst Radomira Konstantinovića o Vojislavu, pisan za Krležinu „Enciklopediju Jugoslavije“, iz kog bi saznali da je pesnik raskinuo sa „romantičarskim nazdravičarstvom, s frazerskim patriotizmom“ (kakav neguju današnji priručnici). Saznali bi i da je Vojislav bio „rođeni elegičar i meditativna priroda“, pesnik koji je čitavog života vodio dijaloge sa ništavilom i sa smrću“ i začetnik tehnike koja zahtevastrogost prema sebiodricanje od brzoplete ispovesti“. A najgore je što bi saznali da je Vojislav bio „usamljenik koga su zbog njegovih mitoloških motiva napadali da se 'odrodio', da je izdao 'nacionalno tle'“. Nisu deca glupa, jasno im je da u dijalogu sa ništavilom i smrću nikakav kolektivni identitet ne pomaže, jer se taj neminovni razgovor vodi jedan na jedan, u četiri oka.

Radoznala deca će istražiti još malo, pa će pronaći satirični tekst „Savremeni pesnik“ Radoja Domanovića. Satiričar pripoveda anegdotu kako je zajedno sa grupom nastavnika i učitelja, među kojima je bio i Vojislav Ilić, u hodniku Ministarstva prosvete čekao prijem kod ministra Svetozara Milosavljevića. „Povede se reč onjegovim pesmamaJedan mu stade zamerati zašto uzima motive za svoje pesme iz života Grka i Rimljanaa ostavlja neopevane slavne ličnosti iz naše prošlosti i sadašnjosti koje bi u svakom pogledu izdržale utakmicu sastarim herojima”, piše Domanović.

Navalio profesor na Vojislava da opeva srpske heroje, stare, nove, samo da su srpski. Pesnik je prihvatio patriotsku preporuku i odlučio da odmah, koliko danas, počne da opeva „samo nove, današnje srpske heroje”. Profesor ga razdragano pita s kim misli započeti, a Vojislav mu “spusti ruku na rame, značajno ga pogleda i mahne glavom na ministrov kabinet, pa tiho i duboko, razvlačeći izgovori: S novim srpskim herojem Svetozarom Milosavljevićem!” Profesor pobesne, stade da grdi pesnika, ali dođe red na njega da izađe pred ministra. Ode ljutiti rodoljub, a Ilić, Domanović i ostali ostadoše u hodniku grohotom se smejući. 

 

Srbin u raju

 

Nije Vojislav bio samo melanholična priroda, već i šeret, spadalo i rugalica opštim mestima lažnog rodoljublja. A umeo je da se podsmehne i nacionalnim manama, imao je i satiričnu žicu, što bi đaci vrlo lako mogli da otkriju ako pročitaju Ilićevu pesmu “Srbin u raju”. Na sledećim stihovima teško je graditi bilo kakvu priču o nacionalnom identitetu, to ni Vučiću i Dodiku ne bi pošlo za rukom, a kamoli njihovim ličnim pedagozima: 

“Umre jedan Srbinne zna se od čega,
Ali Gospod primi u naselja njega.
I reče mu Gospod: ‘Oljubazni sine!
Dospeo si, evo, u rajske visine.

Evo ovde ima blaga svakojaka,
I učenih ljudi, i dobrih junaka.
Nek te, dakle, briga i tuga ne guši,
No slobodno išti što ti drago duši.’

A Srbin će njemu: ‘O Gospode jaki!
Ja bih željno iskô novina ma kaki',
U kojima piše šta li dole rade,
Kakve nove spletke pred izbore grade?’

Okrete se Gospod anđelima redom,
I zatrese tužno svojom glavom sedom:
‘Podajte mu - reče - a šta drugo znamo?
Ta to jedan Srbin i razume samo.’”

 

Nešto više od nacionalnog

 

Nije primer Vojislava Ilića usamljen, gotovo kod svih pisaca stavljenih u priručnike mogla bi se pronaći dela koja iz temelja ruše banalnu kulu nacionalnog identiteta i oveštalog patriotizma u koju bi dežurni čuvari nacije da zamandale mladež. Vladislav Petković Dis, Dositej Obradović, Jovan Jovanović Zmaj, Branko Ćopić, Milovan Glišić – prevazilaze uski okvir nacionalnog, lokalnog, parohijalnog, kao što je i prirodno za sve prave stvaraoce. To važi čak i za Dobricu Erića koji jeste pisao razne patriotske pesmičuljke, branio ćirilicu, prkosio NATO-u “Prkosnom pesmom” i pročaja, ali ima on i prethodni život u kojem je pisao o narodnim herojima i četničkim zločinima. 

Napisao je pesmu o Darinki Radović i o njenim ćerkama Radmili i Stanki, iz Rajkovca kod Topole. Njih su četnici zaklali u maju 1943. godine, jer su sarađivale sa partizanima i skrivale partizanske ranjenike u zemunici. Nije baš zgodno da učenici saznaju kako su četnici bili saradnici fašističkog okupatora, koljači i ubice nedužnih rodoljuba, a da su se partizani borili za slobodu. Zbuniće se deca, jer ih školski sistem i čitavo revizionističko društvo uče da su četnici bili antifašisti.

Protiv nacionalističke indoktrinacije koju nad đacima u osnovnim školama sprovode pedagozi za račun svojih političkih gospodara postoji jednostavan protivotrov. Ukoliko se deca malo dublje zainteresuju za književnost i kulturu, počev od autora koji su deo školskog programa, od indoktrinacije neće biti velike vajde. Što više budu čitali, učenicima će biti sve jasnije da ih profesori lažu, kao i čitav društveni sistem. Jer za kulturu važi ono što je Predrag Čudić napisao za poeziju – ona je ili nešto više od nacionalnog ili nije ništa.

(zurnal.info)