KOČA POPOVIĆ: Život je vrsta igre, važno je braniti sebe i svoje dostojanstvo

Možda bismo, u ovom putovanju kroz prošlost i sećanja, sada mogli da pređemo u posleratno vreme - ne odvajajući se od Sutjeske. Da čujemo šta se tamo događalo 1973. godine. Na Tjentištu je proslavljena tridesetogodišnjica proboja. Vi ste se uoči te proslave nalazili na odmoru, na Brionima. Specijalnim avionom prema Sutjesci odleteli su naši vrhunski zvaničnici. Vi u tom avionu niste bili. Da li su Vas možda zvali?

Ne, niko mi se nije obratio.

Zar je mogućno da su Vas zaboravili?

Nisu zaboravili, znali su da sam na Brionima. Nisu me hteli, ni u avionu ni na Sutjesci, ali se ja zbog toga nisam ljutio.

Ipak ste otišli?

Smatrao sam to svojim dugom, ne prema svečarskoj zvaničnoj pompi nego prema ratnicima koji su se i pod mojom komandom borili a naročito prema onima koji su pali.

Kako ste putovali?

Sam za volanom svoga "Sitroena" ("spačeka") bez odmora od Briona do Tjentišta, iako dosta slabog zdravlja. Iscrpljen od celodnevne vožnje, javio sam se nadležnima na Sutjesci koji su me uputili u šator rezervisan za bivše borce. U hotelu i vilama bilo je mesta samo za zvanice, strane goste i savezne, republičke i druge funkcionere.

Spavali ste pod šatorom?

Onoliko koliko sam te noći mogao da spavam. Zbog nevolja koje mi je zadavala obolela bešika dizao sam se bezmalo svako pola sata, tumarajući po kiši i mraku između ljudi koji su bili smešteni u istom šatoru, gde je bilo i mnogo nekadašnjih ranjenika, naročito Dalmatinaca. Istog dana sam, čekajući u redu za večeru imao neprijatan incident. "Štiteći poredak" jedan milicioner me je grubo gurnuo. Opsovao sam ljutito ocenjujući postupak milicionera kao bezobraznik, neki moji bivši borci osvetnički su se ustremili prema njemu.Neispavan i neraspoložen zaključio sam da u takvim uslovima ne mogu ostati na Sutjesci. Krenuo sam istim putem potpuno sam, krajnje umoran, natrag "spačekom" na Brione.

A dok ste bili na Tjentištu, da li su Vam se organizatori proslave, ili prisutni funkcioneri obraćali s bilo kakvom ponudom? Recimo, da Vam predlože bolji smeštaj ili da Vas pozovu na susrete sa stranim delegacijama, posebno šefovima ratnih vojnih misija s kojima ste i Vi sarađivali u toku NOB?

Ne. Niko mi ništa nije nudio, iako su znali da sam došao. Znali su, takođe da bi, na primer, Ficroj Maklin i drugi ratni saveznički predstavnici pri našoj vojsci, normalno želeli da vide i mene. Nadležni su, očigledno, sledili naređenje kojim se sa mnom prekida svaka veza. Bio sam, ukratko, kažnjen. Ne zbog "bekstva" iz obruča na Sutjesci nego zbog mog političkog povlačenja krajem 1972. kada sam Titu saopštio da, posle nasilnog obračuna s tadašnjim rukovodstvom u Srbiji, ne mogu niti želim dalje da ostajem...

Vi ste, istina, poznati kao "tvrd" čovek koji može mnogo da izdrži ali takav povratak ratnika, na Sutjesci posle 30 godina, to mora da je za Vas bilo previše, zar ne?

Ne bih mogao reći da sam bio ogorčen. Nisam prosto mogao sebi dozvoliti da ostajem tamo gde sam toliko suvišan. Nisam se ni za trenutak dvoumio kad sam rešio da odem ne sačekavši ni govore ni parade, pa ni prikazivanje Bulajićeve "Sutjeske" noću, pod pljuskom. Doneo sam tu odluku kao i uvek u sličnoj dilemi. Ne dozvoljavam sebi nikakvo kolebanje kad znam šta moram da uradim - kao što se, na primer, nisam kolebao prilikom odbijanja Titovog predloga (posle brionskog plenuma 1966) da uđem u Politbiro.

Da, ali gledajući stvari s ljudske strane, ovo što Vam se dogodilo na Sutjesci 1973. deluje kao suočavanje najbolnije vrste. Može li se čoveku dogoditi išta teže: dolazi na mesto gde se sudbinski proveravao i potvrdio kao oličenje nečeg što bi moralo biti zajedničko, čak sveto - i baš tu udara u neprobojni bedem funkcionerskog slavoljublja koje mu stavlja do znanja da za njega više nema mesta? ...

Da, da... Nije, znate, bilo ni poziva na ime Koče Popovića, te 1973. A pet godina ranije, prilikom obeležavanja 25-godišnjeg jubileja Sutjeske, upravo sam ja istupio pred vrhovnog komandanta u ime svih jedinica i boraca - učesnika ...

Nije li, možda, bivši nadrealista našao u toj opakoj zbilji života samo grubu šalu na račun romantičarskog kondotijerstva? Nije li priča o tužnom povratku ratnika simboličko zatvaranje kruga u kome tek treba da se utvrđuje razlika između ideala i zablude, zbilje i utopije?

Pa i sam život je jedna vrsta igre, zar ne? Važno je ne izgubiti se, braniti sebe i svoje dostojanstvo, ako je i koliko je to moguće; očuvati ono bez čega se ne može. S tog stanovišta moja nadrealistička prošlost mogla je biti izvesna, uslovna prednost. Svako je, na kraju krajeva sam sa sobom. Ni moja generacija revolucionara, ma koliko bila ili verovala da je zaslužna, ne može računati na neki istorijski popust kao celina. Baš kao što ne može biti ni osporena samo zato što je, neumitnom logikom organizacije koja je vremenom počela da favorizuje poslušne, podlegala i okrutnim dogmama nanoseći - i kad to nije želela - patnje i drugima. Jer, sve kad se sračuna, srazmerno se najviše kopromitovala ona sama. Svi se, najzad, dižemo ili padamo kao pojedinci. Pogotovo sada kada znamo i ono što je skrivano. Izgubili smo, ili ubrzano gubimo pravo na kolektivne zablude. Preživeće ili biti zaboravljeni samo ljudi kojima se zna ime i prezime.

O epopeji Sutjeske možda još samo reč-dve. Da li je, na primer, bila sudbonosna za ishod NOB? Da li bi bio izgubljen i rat da je izgubljena ta bitka?

Sutjeska je, nema sumnje, bila dramatična. Ne verujem, ipak, da je to, u slučaju neuspeha, mogao biti konačan poraz - iako bi eventualno zarobljavanje, ili čak pogibija vrhovnog komandanta, imalo vrlo teške posledice. Ali, imajte na umu da je to sredina 1943. Nemci su već tučeni kod Staljingrada, počela je njihova opšta nizbrdica, mi smo na Neretvi potukli četnike ...Bilo bi, dabome, golemih iskušenja, ali neko bi sve to opet prikupio, pokret je bio pustio duboke korene širom zemlje, borbe bi, siguran sam, bile nastavljene. Iako oslabljeni, mi bismo se polako sredili i oporavili.

Kad smo već kod rata i ratovanja, evo još jednog pitanja: U početku, kao komandant Kosmajskog i Posavskog odreda a i kasnije, imali ste među svojim borcima i veliki broj seljaka, radnika, ljudi jednostavnih, skromno obrazovanih ili sasvim neukih. Kako ste uspevali da komunicirate s tim ljudima? Je li Vam bilo teško da nađete zajednički jezik s njima?

Nimalo. Na početku, 1941. ja sam borcima, recimo mojim Posavcima, pre svega prenosio svoja vojnička iskustva i znanja. Slušali su me, u neku ruku, kao učitelja; vezivalo ih je za mene ono što je uvek bitno za odnose između boraca i starešine: od mene su mogli da nauče ono što im je u ratnim uslovima najvažnije - kako da se osposobe za vanredne prilike, da se bore i da prežive.

Kad biste danas birali borce za neke nove bojeve, da li bi se odlučivali za takve iste ljude, poput seljaka i radnika iz Posavine, Mačve, Šumadije?

Zašto da ne. Bio sam vrlo zadovoljan njima, ali i drugima a bilo ih je, kasnije, kao što znate, iz svih krajeva, pod zastavom Prve proleterske. Te jednostavne, čestite, u velikoj većini hrabre ljude, ja sam doista voleo - a i oni mene. Poverenje je bilo potpuno i obostrano, čemu je, po mom mišljenju, naročito doprinelo to što su se borci, stičući iskustva u ratovanju, uverili da ih ja nikad neću baciti u nepromišljenu avanturu.Mogao bih taj odnos između mene kao komandanta i boraca da ilustrujem i nekim zgodama iz najtežih naših bitaka. Recimo, na Sutjesci, u završnici proboja. Prilikom osvajanja puta Kalinovik-Foča, upadamo u pravi pakao. Tuku nas sa svih strana. U takvim trenucima je, znao sam to iz iskustva, važnije od svega sačuvati prisebnost duha, ne dopustiti da među borce prodre neverica i panika. Da bih tu opasnost sprečio morao sam da reagujem brzo. Na primer, pucnjava dostiže vrhunac, kuriri se jedva probijaju do mene a jedan od njih mi zabrinuto kaže: "Šta da radimo, druže Kočo, neizdržljivo je, neprijatelj puca na sve strane". Slušam ga i istog časa odgovaram samouvereno: "Ako, to je za nas odlično. Ako pucaju na sve strane znači da ne znaju gde smo, plaše se".

Trudio sam se, u svakom slučaju, da smirim borce, da im povratim samopouzdanje. U borbi je to najvažnije, snaga živaca odlučuje. Takve psihološke intervencije mogu u ratu biti efikasnije i od najrazornije pucnjave. Znam da je to krepilo moje proletere i kad im je bilo najteže.Ponekad su se, doduše, događale i bizarne stvari, čak i u tom paklu na Sutjesci. Recimo, posle glavnog proboja, baš tokom borbi za izbijanje na taj put Kalinovik-Foča, Nemci nas stadoše zasipati iz aviona ručnim bombama. Sećam se, nalazio sam se iza jednog drveta, borac udaljen svega nekoliko metara od mene pogibe a mene nije ni okrznulo, imao sam sreće. Dan, ili nekoliko časova pre toga, na tom istom mestu, imali smo prilike da se najedemo odličnih nemačkih kobasica i butera. Nemci su ih odozgo s brda bacali u uverenju da se tu, na položaju koji smo mi bili zaposeli, nalaze njihovi vojnici...

Šta Vam je, kao komandantu, bilo najteže u ratu?

Bilo mi je najteže to što nisam imao dovoljno vremena za spavanje. Glad mi nikad nije bila glavni problem. Mogao sam danima da trpim nedostatak redovne ishrane, ali me je neispavanost stavljala na velike muke. Ako ne otspavam ne mogu da se opustim i staloženo razmišljam. Zato mi je od svega važnije bilo da ugrabim makar petnaestak minuta za tu obnovu kondicije - a mogao sam da zaspim za tili čas. Sve mi je bilo manje važno od spavanja. Čak i voda. Moji borci su se, znao sam to, tiho »ljutili« na mene zbog te vode; nije im odgovaralo da ja idem na čelu kolone. Znali su da kad naiđemo na neki izvor, neću stati ako smo u žurbi: oni bi da utole žeđ a ja tu potrebu ne osećam ili potiskujem. Ne stajem.

Borci su se, kažete, tiho ljutili. Da li su Vam to nezaustavljanje praštali?

Praštali su, praštali.

Po čemu ste to mogli znati? Kako ste i, kao vojskovođa, procenjivali raspoloženje Vaših boraca?

Najčešće, bez reči. Gledao sam ih u oči, kao i oni mene. Čitao im na licu i radost i muku i poverenje i zlu slutnju. Teško komandantu koji ne ume da se tako približi vojniku i saborcu, da uspostavi razumevanje i poverenje, da nauči da poštuje i ono što mu borci svojim držanjem, pa i ćutanjem, govore. Bilo je, dabome, svakojakih nepredvidljivosti, muka i surovosti, neuspeha i gluposti. Ali, ja sam, u celini gledajući, s mojim proleterima ostvarivao jednu dublju boračku, ljudsku vezu. Recimo, pre nego što bih krenuo u bitku nastojao sam da i lično proverim koliko su oni spremni za nju, da li veruju ili sumnjaju.

Ako ovo drugo oseti, komandant mora da proveri i sebe i svoje namere. Ja sam znao i da odustanem od napada, ili da ga mlako sprovodim, na primer 1943. kod Sinja - kad osetim sumnju i kolebanja među borcima.

Nema, ukratko, uspešnog komandovanja bez međusobnog poverenja između starešine i boraca. Ja sam u moje borce i kad je bilo najteže imao poverenje. I oni u mene. Znate li šta su mi neki od njih rekli kad sam ih svojevremeno, posle rata pitao - šta ih to vezuje za mene? Rekli su mi: to što smo danas živi...

(zurnal.info)