VLADIMIR ĐURĐEVIĆ: Istina o pogibiji Pišonje i Žuge

dejan kožul

U Zrenjaninu je 20. novembra premijerno izvedena predstava Zbogom žohari! čiji je tekst nastao na osnovu motiva iz pjesama Zabranjenog pušenja. Pisac teksta Vladimir Đurđević otkriva kako su stvarno okončali Pišonja i Žuga

Teško da postoji istinski fan Zabranjenog pušenja koji nije pokušao da likovima iz njihovih pesama da trodimezionalni identitet. Oni ozbiljniji slučajevi su to rešili tako što su odlučili sami da se užive u ulogu, pa smo tako imali generacije Pišonja i Žuga koji su karali strankinje na nekad zajedničkom moru. Bilo je i Murgi drotova, garant, mada se takvi baš i neće pohvaliti, baš kao i guzonjinih sinova, a njih već svakodnevno gledamo. Živopisni likovi iz pesama Zabranjenog pušenja ipak nisu ostali samo u maštama. Živeći prvo samo kao literalni predložak u seminarskom radu Vladimira Đurđevića, studenta na Dramskoj akademiji u Beogradu, uz pomoć Egona Savina, a u izvedbi glumaca zrenjaninskog pozorišta konačno su dobili i formu u predstavi „Zbogom žohari!“, 20. novembra u Zrenjaninu.

Pomalo zbunjuje, priznaćemo. Predstava o Pišonji i Žugi igra se u Zrenjaninu, izvode je glumci iz Zrenjanina, od kojih većina, ako ne i svi, nisu ni videli Sarajevo. Da li će glumci moći dočarati sarajevski šmek, nije valjda da će je izvoditi u domicilnom izdanju? Uf, brojna pitanja su me mučila ali sam se negde nadao da će sve biti u redu. Predstava je stavljena u kontekst 90-ih godina, dakle ne u 1987. kad je objavljen „Pozdrav iz zemlje Safari“, odakle dolaze i glavni likovi. Za ovu dislokaciju, za izbor muzike (Z. pušenje i Letu štuke) najzaslužnija je Slađana Kilibarda, rediteljka predstave čije iskustvo je pomoglo glumcima da uhvate duh Sarajeva iz kasnih 80-ih i sa početka 90-ih. Uostalom to je po predstavi priznao i Sejo Sexon.

Za nas je ipak najzanimljiviji bio autor teksta Vladimir Đurđević, koji 9. decembra očekuje konačno i beogradsku premijeru.

Kako je nastala priča „Zbogom žohari“?

- Tekst je bio semestralni rad sa prve godine dramaturgije. Na kraju prvog semestra se piše dramatizacija kratke literalne forme. Odlučio sam da radim dramatizaciju po tekstovima Zabranjenog pušenja i onda su te ambicije malo prerasle obični ispitni rad. Tekst je u prvoj verziji završio na preko 40 strana da bi ga kasnije u saradnji sa Egonom Savinom razvio. Na kraju je završio na 60 strana što je veličina jedne solidne celovečernje igrane predstave.

Tekst je sastavljen od fragmenata iz pesama. Na tome ti moram odati priznanje jer si sastavio odličnu priču. Odakle ti ideja uopšte da radiš takav tekst?

- Njihovi tekstovi su jako živopisni. Toliko sam ih slušao da su mi se izlizale trake i uvek sam zamišljao likove i događaje. Njihovi tekstovi su dosta filmični. Zamišljate Murgu drota – „on te prvo ponudi cigarom pa te onda razbije“. Nema čoveka koji nije slušao tu pesmu a da nije zamišljao tu scenu. Tako sam došao do toga da uradim nešto originalnije, a opet nešto što je meni lakše i bliže mom senzibilitetu. Pušenje se nametnulo samo po sebi, njihove pesme imaju dramaturgiju. Promišljanje je bilo kako sklopiti kostur priče, a kad sam to sklopio od dve pesme o Pišonji i Žugi onda sam dodavao likove i na kraju gurao što više motiva iz njihovih pesama – motiv pokojnog brata koji je nastradao u Holandiji, motiv babe Atifa, oca koga je satr’o voz...što više njih da bi dobili na nekoj autentičnosti. Sama prva verzija teksta je bila prevashodno namenjena samo fanovima Pušenja, a kasnije je to preraslo i postala jedna univerzalna melodrama.

MORE JE SVAČIJI SAN

Čija je ideja bila da se priča stavi u kontekst 1991. godine, kad je rat već počeo na prostoru Jugoslavije, a u BiH se tek očekivao?

- Originalan tekst je stavljen u kontekst ’90. godine, međutim rediteljka Slađa Kilibarda je to malo pojačala jer je ’91. bila uzavrelija atmosfera. Ja sam pisao komad kao da se to dešava u predvečerje utakmice Jugoslavija-Nemačka, koju smo izgubili 4:1 u Italiji, na Svetskom prvenstvu. Do tada se već desio Maksimir, tada se već zviždalo himni na prijateljskoj utakmici sa Holandijom u Zagrebu. To sam učinio iz samo jednog razloga. Ti klinci su morali imati svest da ako ove godine ne odu na more neće otići nikad i da je to za njih sve ili ništa, da je i njima, ma koliko se oni činili naivnima, već bilo jasno da nešto ozbiljno ne štima i da ako ne odu ove godine ko zna kad će i šta će dalje biti. Oni su tipovi koji ne gledaju dnevnike, koji ne čitaju novine. Oni su preko fudbala shvatili da nešto u ovoj zemlji dobro ne štima, gledajući Maksimir. Već tad su navijači skandirali imena političara umesto fudbalera na utakmicama. Njima je to opasno zasmrdelo i prosto su bili u situaciji „biti ili ne biti“.

More simbolizuje bolji život, beg od svega šta se gomilalo?

- More je neki san, naročito Dubrovnik gde su krenuli, grad koji je bio pojam, mondensko letovalište u bivšoj državi. Stranci, jahte...grad sa tradicijom.

Da, a Dubrovnik je i jedan od simbola stradanja i bezumlja.

- Da, i to je jedna metafora. Možda je ta prerana smrt, tog premladog čoveka - Pišonje uvertira onome šta će se desiti Dubrovniku.

Originalni tekst o Pišonji i Žugi je iz 1987. godine. Da li je bilo zamerki za ovo izmeštanje? Tih godina kontekst je bio malo drugačiji, pa čak i širi, od onoga iz ’91.

- Nije. Te 90-te su jako klizav teren. Mislim da ljudima ovde ni dan danas nije baš jasno šta se u stvari desilo i zbog čega. Nisam želeo da se bavim istraživanjem 90-ih, već sam celu priču pokušao da ubacim u vizuru klinca. Kad je počeo rat ja sam imao 14 godine i pokušao sam da se setim tog osećanja. Uopšte mi nije bilo jasno šta se dešava. Prošle godine smo kupili video, tata je imao platu 1.000 maraka i sad se ljudi ubijaju. Kao klinac si zbunjen i onda sam to pokušao da prenesem u tekst, taj utisak jednog mladog čoveka, a verujem da su svi imali sličan utisak, pa čak i oni koji su najviše stradali, generacija 1972. godišta. Ni njima nije bilo jasno zašto pucaju.

Tu je možda najbolje objašnjenje onog vojnika sa snimka Yutela dok se pucalo po Sloveniji kad je rekao da „oni kao žele da se otcepe a mi im kao ne damo“.

- Baš to. Jedna replika nije ostala u finalnoj verziji teksta ali mi je draga. Kad Žuga kaže: „Moj stari je govorio da mu je ’72. najsrećnija godina u životu. Dobio je sina, rodio sam se ja, a Željo je jedan jedini put bio šampion države.“. Tako da sam malo stavio do znanja da su oni koji su najviše stradali zapravo bili deca koja su bili ’72. godište.

Na kraju predstave spuštaju se spomen ploče sa godištima kao počast poginulima. Predstava šalje jaku antiratnu poruku. Pretpostavljam da imate u planu gostovanje u Sarajevu. Kako očekuješ da ćete biti primljeni?

- Taj kraj je rediteljska intervencija za koju mislim da je odlična. Pamtim da na jednom od onih spomenika ima godina rođenja i smrti 1989-1993. Na žalost takve stvari su se dešavale ponajviše u Sarajevu. Predstava i sam dramski tekst je vrlo jasan, vrlo antiratni.

Sarajevo je grad koji je najviše stradao u sukobima i ukoliko bude odigrana očekujem da publika to doživi potresnije nego u Beogradu i Zrenjaninu a nikako da to shvate kao provokaciju, da shvate da ljudi iz Beograda znaju da su propatili i da su nevini ljudi stradali a da su se neki guzonjini sinovi izvukli. Mislim da im je to jasno. Nemam strah od gostovanja u Sarajevu, to može biti samo dobro za predstavu.

Koliko si zadovoljan izvođenjem glumaca i načinom na koji su sarajevske specifičnosti, sleng uspeli da savladaju?

- Vrlo sam zadovoljan a i Sejo Sexon mi je nakon premijere rekao da su uspeli da uhvate duh Sarajeva sa kraja 80-ih i početka 90-ih godina, naravno uz neke šminkerske primedbe na izgovor ali to su sve stvari koje nisu od suštinskog značaja za predstavu. To su neke stvari koje će vremenom leći kako se bude igrala. To je jezik koji nije blizak ljudima iz Vojvodine. Možda sam ja u samom tekstu previše insistirao na sarajevskom narečju, po sluhu gledajući Nadrealiste. Možda nije morao baš da se uhvati sarajevski sleng da bi gledaoci poverovali da su Sarajlije. Dopalo mi se što likovi u zavisnosti od svog backgrounda različito govore - Pišonja i Žuga koji furaju taj sarajevski sleng do Guzonjinog sina i Amile koji se ipak trude da njihov govor bude što čistiji, da ne bude taj ulični, navijački...da teži ka nekom Beogradu i Zagrebu sa malim prizvukom tog sarajevskog šmeka.

Pišonja i Žuga u pojedinim trenucima podsećaju na Hamu i Gileta iz skeča Nadrealista dok pokušavaju da ih zavade (Pišonja je u predstavi Bošnjak a Žuga Srbin). Je li i to bio neki motiv?

SVE JE BOLJE OD FARME

- Moguće da sam se neki put setio kad Murga drot želi da ih posvađa da mi je podsvesno bilo da su to možda Hamo i Gile. U toj predzadnjoj sceni gde imamo njihov sukob još više liči na Hamu i Gileta gde Gile kaže : Ti već peti put za redom ubacuješ prvo zelenu kuglu, a to nije slučajno“. Slična vrsta prozivke između dva glavna lika postoji, ali oni o tome ne vode računa. Najveća razlika između njih dvojice je što Žuga navija za Želju a Pišonja za Sarajevo.

Možeš li napraviti neku usporedbu njih dvojice i današnjih klinaca? Vremena su se izmenila, izmenili se gradovi, ljudi...

- Klince bez razlike i danas piči hormon i u tim godinama je čovek spreman da napravi razne gluposti.

Jeste, ali danas se to manifestuje lupanjem izloga, tučama, pa čak i ubistvima pripadnika drugih grupa, bile one navijačke, nacionalne...U ono vreme je to bilo nevinije. Pobuna protiv sistema je normalno za nekog ko ima toliko godina, da ima viziju pravde, pravednosti i da bunt iskaže kroz muziku ili neki drugi način.

- Jeste, bilo je drugačije vreme. U jednom trenutku se čuju čak i Štulićevi „Kurvini sinovi“. Ta dva mlada čoveka su spremni na neku vrstu pobune. Ne žele da se pomire sa činjenicom da neće ići na more, nervira ih taj sistem koji želi da ih sjebe i jako su bliski Štulićevim tekstovima. Današnji sistem kaže da je sve OK ukoliko to donosi novac. Liberalni kapitalizam u kom kao živimo je zaslužniji za uništenje rock’n’rolla i svega šta ide uz to od 90-ih godina. Tad nije sve bilo samo, i isključivo tržišno orjentisano.

To nas je doveo u situaciju da imamo poplavu reality show programa koji ne samo da su dosadni nego vulgarni i nepristojni. Kao to je demokratija. Imam utisak da su u Srbiji najviše izgubili ljudi iz rock’n’rolla koji su bili u prvim redovima fronta protiv Miloševića. Mislili smo da više neće biti tih latinoameričkih serija kad padne Milošević. Desilo se nešto mnogo gore. Sad čezneš za tim serijama samo da ne gledaš Farmu.

(zurnal.info)