Čitaonica Žurnal

Most, Geert Mak: Evropa van sebe

Piše: Lazar Čovs

Ako je Andrić o ljudima iz prošlosti Bosne pričao kao da im viri kroz prozor sobe, a Selimović kao da sedi sa njima za stolom, onda Mak o Istanbulu piše kao da ga posmatra dvogledom iz nekog dosta čistog i lepo uređenog Airbnb stana na evropskoj strani Grada

Geert Mak holandski je novinar i pisac istorijsko-putopisnih eseja. Sa jedne strane njegovog pripovedanja su novinarska žeđ za znanjem, toplim ljudskim narativima i pričanjem neispričanih priča, a sa druge su širina i dubina znanja koja ume da uprede u priču koju lako hroničarski tka.

Proširenu putopisnu reportažu „Most” koja je u svetu prodata u više od milion primeraka, izdao je za naše tržište Buybook u prevodu Gorana Sarića. Na samom početku dela od stotinak stranica sam Mak upozori da je most drugačiji od Istanbula koliko je Istanbul specifičniji od Turske. On ciljano uzima baš most za glavni motiv svog pripovedanja i to usidrenje mu u jednoj meri daje alibi za veću kreativnost od tako česte i opterećujuće hronologije prisutne u sličnim delima. Takođe tim izborom opravdao je to što drugi likovi imaju glas i narativ samo posredno, ali i olakšao zadržavanje svog nivoa faktografije umesto da sklizne u fikciju ili istorijsku romansiranu pripovetku.

CIPELE KOJE SPAJAJU

Ni u jednom trenutku nemamo osećaj da slike koje čitamo nisu nastale kao produkt neposrednog iskustva autora. Životima tih pojedinaca vezanih za most on dočarava probleme i potrebe grupe ljudi i staleža kome oni pripadaju. Cipelama koje prelaze preko mosta koji spaja Evropu i Aziju, njihovim opisom, Mak nam istovremeno dočarava protok vremena i prostora. Time kakva je sve noga u kom svojstvu preko njega prelazila, stičemo utiske o uticaju Bosfora, a konkretnim istoriografskim pričama i o njegovom značaju na tok istorije čitavog Starog kontinenta.

Mak nam donosi priču sirotih milionera, ljudi za koje se ispostavi da je preživeti na mostu ipak moguće, ali da hranu i stan mnogi mogu da obezbede samo do sutra. Uvek do sutra. Kroz sveprisutne milionske cifre nevažećih valuta kojima ljudi kupuju sitnice ili život ili vreme, stičemo utisak otkupljivanja slobode, ili pre – iznajmljivanja slobode. Mnogi žele dalje u Evropu, neki od njih su i pokušali, a svi znaju nekoga ko nije uspeo.

Jedna od snažnijih slika iz „Mosta” jeste i da ljudima u potrebi ne pomažu bogati, već ljudi srednjeg staleža i drugi siromasi koji, kupujući stvari koje im nisu potrebne, svoju milostinju serviraju dostojanstveno. Otrežnjujuća su i lična iskustva ljudi koji sami zaključe kako te zatvorenost u kuću i porodicu zatvara u stalež i da nedostatak socioloških „mekih veza”, izvanporodičnih poznanstava i poznavanja jezika mogu čoveka koji živi u getu dodatno zarobiti.

Ali grad može i otvoriti ljude; kako jedan od Geertovih sagovornika kaže, grad je „pojačao njegovu averziju prema kamenovanju i krvnoj osveti, shvata da će mu deca zbog ženine nepismenosti dobiti ograničen odgoj i da oni neće biti deca za 21. vek”. Nije to liberalizam, egalizam ili svest o jednakosti i pravima koja bismo očekivali u evrocentričnom kontekstu, ali upravo je i važno imati na umu da ono što mi primarno percepiramo Evropom nije sve što u njoj postoji. I Maku je to nekako promaklo. U pokušaju da ostane dosledan svojoj perspektivi objektivnosti, uspeo je da ne doživljava stvari autentično, već ih ponekad opisuje ništa drugačije nego što bi zoolog opisao životinju laiku ili nego što bi belgijski čuvar ljudskog zoološkog vrta napisao krajem pretprošlog veka.

DRUGA STRANA

Zapadni deo Istanbula — Pera (grčki: druga strana), četvrt koju su generacijama nastanjivale evropske diplomate i trgovci bila je za mnoge istanbulske muslimane jedino od Evrope što su mogli upoznati. Sa druge strane, za posetioce iz drugih evropskih država, bila je to svojevrsna enklava iz koje su mogli da Istanbul istovremeno vide i ne vide. Ako je Istanbul otvor na hidžabu kroz koji možemo videti lice Turske, onda je Pera bila nešto kao povez preko očiju onome koji bi pokušao da ga upozna. Međutim, godinama više ili manje spontane integracije, Pera od poveza preko očiju postaje vizir za spoznaju evropske dimenzije Stambola koja je postala sastavni deo njegovog identiteta.


Jasno, Mak na večitosti mosta kontrastira nestalne sudbine ljudi izgubljenih u vremenu i nevažnih za istoriju. Povremeno novinarskom faktografskom preciznošću bude neprikosnoveno tačan, a čitavih desetljeća, rediteljski i jednako novinarski, tek se dotakne. I sintaksa je neretko filmsko-reportažna i čitamo zapravo kadrove.

Kaže i da su privatni životi njegovih sagovornika „skoro konstantno u stanju sumorne, mutne atmosfere, o čemu se malo šta čuje u putopisima i političkim analizama, a koje su posledice njihovih sopstvenih grešaka”, ali u čitavom Makovom prikazu oseti se povremeno upravo sumorno, mutno, pripovedanje dobrostojećeg privilegovanog belog muškarca. Čak i u poglavlju kada progresivno govori o ekonomskim pravima žena u muslimanskim zajednicama, nekako uspeva da mensplejnuje; teži objektivnosti i objektivitetu, ali iz svog patrijarhalnog miljea.

Iako postoji jedan „glavni” Most u delu, onaj koji spaja Galatu i zlatni rog, Evropu i Aziju, ipak je kroz čitavu knjigu most prožimajući lajtmotiv, ne samo kao jedan i pojedin, već i kao ini most; mostnost je prisutna u mnogim narativima. Hroničarski ne pristupa mostovima, već pre mostovlju Istanbula i Evroazije.

FILMSKE SCENE

Kroz knjigu nema epohalnih istoriografskih otkrića, u pitanju je dobro napisano prilično tačno istorijsko-popularno dokumentarno svedočanstvo o jednom gradu. Mak filmografskim scenama iskusno pripoveda. Piše o istočnom kontekstu Prvog svetskog rata (toliko odsutnog iz naših udžbenika), o tome kako je Liga naroda zastupala homogenizaciju nacionalnih država i popularizovala izbeglištvo, pa čak i etnička čišćenja, kako od Ataturka u Turskoj bukvalno i vreme teče drugačije (primenio je novi kalendar), o zaverama i nacionalističkim, a zapravo verskim razbrajanjima, koja neodoljivo podsećaju na Balkan. Na kraju, opisivanjem jednog novog lica među starim facama šibicara, dilera i trgovaca, Mak umešno dopisuje svakost, istost i generičnost — naličje mosta i grada i mostova i gradova.

Možda sam podlegao predubeđenju zasnovanom na stereotipima o hladnim severnoevropljanima, ali ako je Andrić o ljudima iz prošlosti Bosne pričao kao da im viri kroz prozor sobe, a Selimović kao da sedi sa njima za stolom, onda Mak o Istanbulu piše kao da ga posmatra dvogledom iz nekog dosta čistog i lepo uređenog Airbnb stana na evropskoj strani Grada. 

Ipak, uprkos takvom pisanju, čitanje vas neće umoriti, a može vas obrazovati i informisati, što „Most” uz mali broj strana čini kvalitetnim štivom za nekolikosatno putovanje.

Mislim da će ga biti zanimljivo čitati i u američkom kontekstu u „Putovanje bez Džona; u potrazi za Amerikom”.

(Kritika nastala na radionici "Kako čitati romanopisca" koju je u okviru festivala Bookstan vodio Kruno Lokotar)
 
(zurnal.info)

Pročitajte više tekstova sa pojmovima:

Čitaonica Žurnal, Knjiga, Kritika, Lazar Čovs, Kruno Lokotar